Piše: Slobodan Georgiev, BIRN Srbija 29. jul 2017 – Ponekad mi izgleda da 17 godina, a to je broj godina koje sam do sad proveo u novinarstvu, pišem jedno te isto kada je reč o mestu navijača/huligana u srpskom društvu, njihovom odnosu prema državi, mafiji i drugim „društvenim faktorima“.
Tako izgleda jer se ništa posebno ne menja – odnos je uspostavljen početkom devedesetih i pisalo se i govorilo o tome i-ha-haj.
Suština je u sledećem: tribina je od početka ratova u SFRJ bila regrutni centar – prvo se regrutovalo za rat, potom za poslove kriminalaca u postratnom periodu i za pomoć određenim političkim projektima. Za sve vrste poslova, od reketiranja, prodaje droge, pljačkanja, pa do učestvovanja u nekim privatizacijama i pokretanju firmi koje su služile za pranje novca.
Može se reći da je prosečni „navijač“ u isto vreme deo neke krimi grupe koja se s vremena na vreme koristi od strane političkih partija za sprovođenje određenih akcija: bilo da je to obezbeđivanje događaja, bilo da je to animiranje „članstva“ da prisustvuju nekom političkom događaju, bilo da se zaustavi ili omogući Parada ponosa, na primer.
Od 2003. godine kada je u toku trajanja policijske akcije „Sablja“ donet Zakon o sprečavanju nasilja na sportskim priredbama izgledalo je da će se uraditi nešto na suzbijanju delovanja organizovanih navijačkih grupa koje su vremenom postale lokalne bande i isparcelisale gradove po Srbiji – što su čak javno obeležile grafitima koje niko ne sme da ukloni.
Ukratko, navijačke grupe ili ekstremne navijačke grupe koje je nekadašnji tužilac Slobodan Radovanović inicijativom pred Ustavnim sudom hteo da „zabrani“ predstavljaju „važan činilac“ u srpskom društvu, a da nismo do kraja odgonetnuli srž te važnosti – ako izuzmemo činjenicu da su se za TO izborile nasiljem i odlučnošću da ne pokleknu ni pred kim.
Po mom mišljenju, za taj problem nema „rešenja“ iz dva ključna razloga: te grupe potrebne su političarima za razne prljave poslove i važnije, one su sebe brendirale kao čuvare nacionalnog identiteta, mita, same suštine srpskog „bića“.
U tom, širem svetlu posmatrano, one stoje rame uz rame sa crkvom, BIA i delovima SANU, jer su to institucije koje se takođe, svaka na svoj način, staraju da srpstvo bude sačuvano, prezervirano i odbranjeno.
Hoću da kažem da nam se poručuje da je mnogo važnije ono što navijači „čuvaju“ od svih kriminala i nasilja u kojima su učestvovali i učestvuju i da odbrana „nacionalne stvari“ zapravo nema cenu. Dok „civili“ žive i rade kako već mogu, ovi mladići su neprestano na braniku otadžbine gde stoje i brane ono što nam je najsvetije.
Dok mi obični verujemo da živimo u miru i trudimo se da povećamo BDP, ti mladi ljudi krvare i daju sve od sebe da nas odbrane i od spoljnog i od unutrašnjeg neprijatelja i zla koje preti da ugrozi naciju.
Ponekad se govorilo, pa ugledajmo se na Englesku, na Margaret Tačer, legendarnu predsednicu vlade Ujedinjenog Kraljevstva iz osamdesetih godina 20. veka, koja je uspela da reši problem huliganizma u toj zemlji radikalnim, ali efikasnim potezima, koji su na kraju doveli do toga da fudbal u Engleskoj postane ponovo porodična stvar i najpoznatija svetska sportska „manifestacija“.
I, zaista, zašto se ovde TO ne uradi?
Verujem da je TO nemoguće jer bi to značilo da mora da se raskine sa jednom političkom nacionalnom paradigmom, kao što je Tačer raskinula sa pričom o tome da su radnici važni, da su rudari važni, da su radnici na dokovima nešto čime će se država posebno baviti. Ona je promenom ekonomske paradigme u osamdesetim preokrenula politički i socijalni pejzaž Engleske, pa je huliganski pokret ostao na margini i u kontrolisanim uslovima.
Ako bismo hteli da TO vidimo u Srbiji, to bi značilo da se promeni politika koja omogućava postojanje ovakvih grupa, politika koja će im pokazati da njihova važnost više ne postoji, da je sa nacionalnim mitovima gotovo, da se sport mora vratiti običnim ljudima i da sportske arene nisu političke i kriminalne tribine.
Dakle, to se neće dogoditi nekakvom privatizacijom, nego prekidom utakmice kada se pogrdno skandira Albancima, Hrvatima ili „pederima“ i jasnim stavom države da takvo ponašanje nije dozvoljeno. Dekriminalizacija tribine ide sa depolitizacijom, a sve to kada se ne gleda kroz prste onome ko se bavi kriminalom zato što će mi biti od koristi sutra u kampanji.
Da li će se to dogoditi u neko skorije vreme?
Ne verujem, mada bih voleo da verujem. Jer, svima bi laknulo i možda bismo imali šansu da napravimo neko bolje društvo u Srbiji.